Na golog čovjeka sam nabasao u sred pustinje, tu, na pola puta između okeana i prvog hotelskog rezorta. Valjda mi pojas zakržljalog rastinja nije dozvolio da ga ugledam ranije. Gledamo se, ja zabezeknut, on bez nekog posebnog uzbuđenja, kao da mu ovakvi susreti nisu strani. Mjerkamo se u nekom čudnom gardu, moglo bi se nazvati i borbenom. Ima neko platno nonšalantno prebačeno preko ramena. Nervozan sam, još više jer je on opušten, kao da je najnormalnije hodati go naokolo. Ko bi očekivao ovakav završetak istraživačkog pohoda po Gran Kanariji. Odlučujem da se oglasim.

„Prijatelju!“ Ne, to ne valja. Kakvi smo mi to prijatelji? Već zamišljam kako me neko pita: „Je l’ onaj rasčupani, goli lik što hoda pustinjom tvoj prijatelj?“ „Gospodine!“ Da li sam ozbiljan? Ako je ovo gospodin…

• „Hej!“, konačno se oglasih.
• „Yes?“
• „Zašto hodaš go po pustinji?“
• „Idem s plaže.“ Ide s plaže….
• „Dobro, ideš s plaže, ali zašto go?“
• „Pa, sa nudističke plaže? Nudistička plaža, goli ljudi… Shvataš, glupane.“ Ovo zadnje je dodao izrazom lica i očima. Možda nije ovo glupane, ali želim vjerovati da jeste, jer me to ljuti.
• „Slušaj, iza mene ide nekoliko maloljetnika i svakog časa će izbiti iza ovog rastinja pa bi bilo dobro da se umotaš u tu plahtu, zavjesu, ili šta je već.“
• „Ne možeš ti meni da naređuješ, i da tako razgovaraš sa mnom!“
• „Naravno da mogu! Da se nećeš žaliti upravniku pustinje? What on earth makes you think you can walk around like that? Hallooo, there’re children around here! Go si, čovječe!“
• „Gledaj svoja posla!“, bio je njegov odgovor koji je ispratio gestikulacijom kao da popravlja nevidljivu kosu ili tjera mušice oko glave.
• „Molim te, požuri. Djeca samo što nisu. Mumificiraj se s tom plahtom i odjaši u miru.“

Stoji. Ne trepće. Valjda je sad kip rimskog senatora, šta li. Pritisak koji osjećam se povećava jer se bojim nekih očajnih poteza koje ću morati povući da ovog tvrdoglavog žgoljavka ubijedim da je nenormalan. Sad je nešto suzio oči kao da me plaši, pitaj Boga. Pokušavam mu se približiti i dočepati se one plahte. Valjda da ga umotam u nju. Iskreno, nemam pojma šta radim. On uzmiče. Kružimo po ringu od pustinjskog rastinja. Plahta se sad razmotala, a on je skuplja poput padobrana, i pomalo posrće po nestabilnoj podlozi. Možda mi se sve ovo samo priviđa. Mislim, usred sam pustinje, preko četrdeset je stepeni, omora se može nožem sjeći.

Fatamorgana je jedino objašnjenje. Možda ovaj štrkljavi, preplanuli dugonja sa nakostriješenom kosom, ukočenom od soli, nije ispred mene. Možda nije zaista ovoliko izdepiliran i nauljen da nemam za šta da ga uhvatim osim za onu šarenu plahtu. Mogao bih još za nešto da ga uhvatim, ali to mi ne pada na pamet. Šta da radim. Tabani mi gore, glava mi gori.

• „Slušaj! Imaš pet sekundi da se umotaš u tu zavjesu (da, rekao sam curtain, dobro se sjećam i još neke nepristojne izraze čime se nimalo ne ponosim) ili ću ti je nagurati u… u… guzicu!“

Kao što rekoh, malo sam se pogubio. Ovo nakostriješeni kao da nije očekivao. Vidno se zabrinuo i unezvjereno pogledao na sve strane, kao da traži pomoć. Odlučno se približavam, možda ću se i baciti na njega. U tom trenutku ja to stvarno nisam znao. Na svu sreću, u njegovoj glavi kao da se desio neki klik. Kratko se ukočio u neki aristokratski stav, a zatim se užurbano umotao. Nakon toga se brzim, sitnim koracima demonstrativno udaljio, onako, nekulturno, bez pozdrava. Smožden sam. Ovaj dan je definitivno završen za mene. Pitam se imam li uopšte snage izaći iz pustinje. Mlađa žena se sa grupom djece ubrzo  pojavila iza šiblja. Pozdravlja me, onako, obazrivo, bog zna zašto.    

Potpuno iscrpljen, nekako sam se dočepao čuvene Engleske plaže (Playa de Ingles) i po cijenu tušenja se prepustio džinovskim talasima.